Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ha­ški sud – zva­nič­no Me­đu­na­rod­ni kri­vič­ni sud za biv­šu Ju­go­sla­vi­ju – po­no­vo je uz­bur­kao emo­ci­je i pro­du­bio podjele, po­sle iz­ri­ca­nja pre­su­de Ra­do­va­nu Ka­ra­dži­ću. Za Bo­šnja­ke, 40 go­di­na je pre­ma­lo. Za Sr­be to je no­vi do­kaz ”ha­ške ne­prav­de”, dok se u Hr­vat­skoj sa­svim iz­vje­sno li­ku­je što je, iz nji­ho­ve per­spek­ti­ve, sti­gao još je­dan do­kaz ”ge­no­cid­no­sti Sr­ba”.Za­pad­ni me­di­ji su po­žu­ri­li da pre­su­du iz­re­če­nu u če­tvr­tak pro­gla­se za naj­va­žni­ju od Nir­nber­ga i To­ki­ja, gdje je re­la­tiv­no br­zo (13 su­đe­nja iz­me­đu 1945. i 1949. u Nje­mač­koj i sa­mo dvi­je i po go­di­ne do iz­ri­ca­nja ka­zni u To­kij­skom tri­bu­na­lu) pre­su­đe­no na­ci­stič­kim po­li­tič­kim i voj­nim vo­đa­ma i li­de­ri­ma nji­ho­vog sa­ve­zni­ka iz Ja­pan­skog car­stva. Upo­re­đi­va­nje ka­ta­kli­zme Dru­gog svjet­skog ra­ta sa tra­u­ma­tič­nim i po svim mje­ri­li­ma kr­va­vim ras­pa­dom biv­še Ju­go­sla­vi­je mo­že bi­ti ne­pri­mje­re­no, ali pod­jed­na­ko je ne­a­de­kvat­no di­men­zi­je ne­kog zlo­či­na pro­tiv čo­vječ­no­sti od­re­đi­va­ti na kan­ta­ru sta­ti­sti­ke. Nir­nber­ško-to­kij­ska i ha­ška prav­da mo­gu se me­đu­tim upo­re­đi­va­ti – po vre­me­nu ko­je je bi­lo po­treb­no da se do njih do­đe.Po to­me, Hag je po sve­mu ma­ra­ton (ma­da ne u svim slu­ča­je­vi­ma svo­jom kri­vi­com), a su­đe­nje Ka­ra­dži­ću je rje­čit pri­mjer za to. Op­tu­žni­ca pro­tiv nje­ga po­dig­nu­ta je pri­je 21 go­di­nu, ali je on 11 pro­veo u bjek­stvu. Uhap­šen je 2008 su­đe­nje je tra­ja­lo pet go­di­na, su­di­ja­ma je bi­lo po­treb­no 18 mje­se­ci da na­pi­šu pre­su­du. On sa­da ima pra­vo da u ro­ku od 30 da­na pod­ne­se žal­bu – ža­li­će se vje­ro­vat­no i tu­ži­lac – a rje­ša­va­nje bi mo­glo da po­tra­je sle­de­će tri go­di­ne...Ako se iz­u­zme Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, ko­ji je umro u ha­škom pri­tvo­ru, Ka­ra­džić je naj­krup­ni­ji ‘’za­lo­gaj’’ Tri­bu­na­la, gdje na pre­su­de če­ka­ju još i Rat­ko Mla­dić i Vo­ji­slav Še­šelj (u nje­go­vom slu­ča­ju, već u idu­ći če­tvr­tak). To me­đu­tim za za­pad­ne zva­nič­ni­ke ni­je pre­pre­ka za iz­ri­ca­nje de­fi­ni­tiv­nih su­do­va u učin­ku, pa i svr­sis­hod­no­sti ovog su­da, kao ne­sum­nji­vo ve­li­kog (za­pad­nog) eks­pe­ri­men­ta u in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nju ”me­đu­na­rod­ne prav­de” ko­ji tra­je već 23 go­di­ne.
”Pre­su­da” u ovom slu­ča­ju je – vi­še ne­go što se oče­ki­va­lo i ma­nje ne­go što je tre­ba­lo. Te­ško bi se me­đu­tim mo­glo re­ći da je Hag do­nio prav­du – šta god šta god se pod ”prav­dom” pod­ra­zu­mi­je­va­lo – za vi­še od sto­ti­nu hi­lja­da žr­ta­va ili utje­hu pre­ži­vje­lim čla­no­vi­ma nji­ho­vih po­ro­di­ca. Za di­sku­si­ju je i op­ti­mi­stič­ka tvrd­nja da je ”za­u­vi­jek pro­mi­je­nio pri­ro­du me­đu­na­rod­nog kri­vič­nog i hu­ma­ni­tar­nog pra­va”.Po­dig­nu­ta je 161 op­tu­žni­ca (od ko­jih je 36 na­knad­no po­vu­če­no), a do­ni­je­to je 80 pre­su­da. Od to­ga 18 oslo­ba­đa­ju­ćih, a 13 pro­ce­sa je pre­ba­če­no na­ci­o­nal­nim su­do­vi­ma.
Glav­ni cilj – da se ”per­so­na­li­zo­va­njem” od­go­vor­no­sti za rat­na ne­po­čin­stva do­pri­ne­se po­mi­re­nju me­đu na­ro­di­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, po sve­mu su­de­ći, da­lji je ne­go što je bio. Sva­ko sma­tra da su nje­go­ve žr­tve naj­ve­će i tu ma­lo po­ma­žu do­ka­zi i ono što su iz­ni­je­li svje­do­ci. Sr­bi kao ar­gu­ment za to uzi­ma­ju da je osu­đe­no čak 94 ”nji­ho­vih”, a sa­mo 29 Hr­va­ta, de­vet Al­ba­na­ca i isto to­li­ko Bo­šnja­ka, dva Ma­ke­don­ca i dva Cr­no­gor­ca. Spo­re­nja oko to­ga će po­tra­ja­ti, po­go­to­vo što je nje­go­va­nje imi­dža is­klju­či­ve žr­tve, dok su zlo­čin­ci uglav­nom dru­gi, svu­gdje i dr­žav­na po­li­ti­ka. Dvi­je de­ce­ni­je ni­su bi­le do­volj­ne da se u ime bu­duć­no­sti iskre­no ras­kr­sti sa pro­šlo­šću, po­go­to­vo što na po­di­la­že­nja na­ci­o­na­li­stič­kim stra­sti­ma za­rad sti­ca­nja po­li­tič­kih po­e­na ni­je imu­na ni­jed­na no­men­kla­tu­ra. Ha­ški sud za biv­šu Ju­go­sla­vi­ju bio je i in­spi­ra­ci­ja da Uje­di­nje­ne na­ci­je osnu­ju i stal­ni Me­đu­na­rod­ni kri­vič­ni sud, ta­ko­đe sa sje­di­štem u Ha­gu. Ra­ti­fi­ka­ci­jom, le­gi­tim­nost su mu da­le 124 ze­mlje, ali taj sud ni­je do­volj­no do­bar za Ame­ri­ku, Ru­si­ju i Ki­nu, ko­je sma­tra­ju da je u re­du da se ta­mo ša­lju dru­gi – a oni će se, sa­mo ako pro­ci­je­ne da tre­ba, ba­vi­ti svo­ji­ma.Za­mjer­ke da sud u Ha­gu na­me­će ”prav­du po­bjed­ni­ka” su tač­ne, ali zar i Nir­nberg i To­kio ta­ko­đe ni­su bi­li prav­da po­bjed­ni­ka? Pri­mjed­be da ne­ma osu­đe­nih za ne­ke od naj­ve­ćih zlo­či­na pro­tiv čo­vječ­no­sti – na pri­mjer za pro­tje­ri­va­nje oko 250.000 Sr­ba iz Hr­vat­ske ta­ko­đe sto­je, ali ne zna­če da se ti zlo­či­ni ni­su do­go­di­li. Sud se u tim slu­ča­je­vi­ma dr­žao svo­jih pra­vi­la, a što ni­je bi­lo va­lja­nih do­ka­za za ne­spret­no for­mu­li­sa­ne op­tu­žni­ce, dru­ga je pri­ča.
To što su li­kvi­di­ra­ni ključ­ni svje­do­ci pa zbog to­ga ni­je mo­gla da bu­de do­ka­za­na kri­vi­ca ne­kih voj­nih i po­li­tič­kih li­de­ra Ko­so­va ta­ko­đe je mr­lja na bi­o­gra­fi­ji ha­ške prav­de, ali ako je njen uči­nak da se na Bal­ka­nu ni­kad vi­še ne pro­đe pun krug lu­di­la pri­je ne­go što se stig­ne do ra­zu­ma, on­da je do­bro što je osno­van, bez ob­zi­ra na sve svo­je ma­ne.
Ne ohra­bru­je, me­đu­tim, što sva­ko svo­je osu­đe­ne zlo­čin­ce i da­lje sla­vi kao na­ci­o­nal­ne ju­na­ke. To po­ka­zu­je da ov­dje isto­ri­ja ni­je ”uči­te­lji­ca ži­vo­ta” – i da još du­go ne­će to bi­ti.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke”)